Gojaznost i genetika

Gojaznost se definiše kao abnormalno ili prekomerno nakupljanje masti koje može biti štetno po zdravlje (1). Zbog toga se neka od glavnih pitanja u vezi sa gojaznošću odnose na to da li je gojaznost genetska ili nasledna.

Među različitim postojećim metodama za merenje i klasifikaciju gojaznosti, indeks telesne mase (BMI) najčešće se koristi. BMI se izračunava tako što se telesna masa u kilogramima podeli kvadratom visine u metrima (kg/m²). Na osnovu toga razlikuju se različiti stepeni gojaznosti, prikazani u sledećoj tabeli (2):

Kod odraslih, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) osobe sa BMI od 30 ili više smatra gojaznim (1). Napredovanje ka gojaznosti podrazumeva promene u karakteristikama masnog tkiva i razvoj hronične upale niskog intenziteta. Ovo stanje karakterišu povećani nivoi slobodnih masnih kiselina u cirkulatornom sistemu, proinflamatornih faktora, kao i aktivacija i infiltracija imunskih ćelija na mestima upale (3). Pored toga, gojaznost je često praćena specifičnim profilom dislipidemije, koja se definiše kao metabolički poremećaj koji dovodi do povećanih koncentracija holesterola i triglicerida u krvi i predstavlja jedan od glavnih faktora rizika za razvoj ishemijske bolesti srca (4, 5).

Gojaznost u brojkama

Prema podacima SZO, gojaznost se gotovo utrostručila širom sveta od 1975. godine. Pored toga, prema njihovim najnovijim procenama, 2016. godine više od 650 miliona odraslih osoba starijih od 18 godina bilo je gojazno, što je odgovaralo 13% svetske populacije u tom uzrastu.

Većina svetske populacije živi u zemljama u kojima prekomerna telesna težina i gojaznost odnose više života nego pothranjenost, odnosno stanje u kojem je BMI ispod vrednosti koja se smatra zdravom.

Kada je reč o gojaznosti kod dece, SZO navodi da je 2016. godine 41 milion dece mlađe od pet godina imalo prekomernu telesnu težinu ili bilo gojazno. Iste godine, više od 340 miliona dece i adolescenata uzrasta od 5 do 19 godina imalo je prekomernu telesnu težinu ili bilo gojazno (1).

Kao ilustrativan primer povećanja gojaznosti u razvijenim zemljama, prikazujemo grafikon preuzet iz istraživanja sprovedenog na populaciji SAD, prema kojem je od 1999–2000. do 2017–2018. godine prevalenca gojaznosti porasla sa 30,5% na 42,4%, dok je prevalenca teške gojaznosti porasla sa 4,7% na 9,2% (15).

Slika 1. Trendovi prevalencije gojaznosti i teške gojaznosti prilagođeni starosnoj strukturi među odraslim osobama starijim od 20 godina: Sjedinjene Američke Države, 1999–2000. do 2017–2018. godine (15).

Rizici povezani sa gojaznošću

Osobe sa gojaznošću imaju povećan rizik od razvoja brojnih stanja koja mogu značajno uticati na njihov svakodnevni život, kao i povećati rizik od smrtnosti (3), uključujući:

• Kardiovaskularne bolesti, kao što su koronarna bolest srca, srčana insuficijencija, hipertenzija, moždani udar, atrijalna fibrilacija i iznenadna srčana smrt (6).
• Gastrointestinalni poremećaji, uključujući gastroezofagealnu refluksnu bolest, funkcionalnu dispepsiju, sindrom iritabilnog creva, divertikulozu, inflamatorne bolesti creva, pankreatitis i karcinom gastrointestinalnog trakta. Pored toga, gojaznost može negativno uticati na odgovor na određene terapije gastrointestinalnih poremećaja (7).
• Dijabetes tipa 2, naročito kada se gojaznost javlja tokom detinjstva i adolescencije, čime se povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 kod dece, adolescenata i mlađih odraslih osoba (8).
• Poremećaji mišićno-koštanog sistema. Uticaj zavisi od stepena gojaznosti. Glavni problem predstavlja opterećenje koje telesna težina tokom vremena stavlja na mišićno-koštani sistem, što prvenstveno dovodi do deformacija i slabljenja kostiju i mišića (3). Među mogućim posledicama nalaze se osteoartritis, bol u donjem delu leđa, osteoporoza i reumatoidni artritis (9).
• Respiratorni problemi, jer gojaznost može izazvati promene u funkcionisanju pluća i grudnog koša, koje zauzvrat mogu dovesti do astme i simptoma sličnih astmi, kao što su otežano disanje ili zviždanje pri disanju (10).
• Psihološki problemi. Posebno postoji uzajamna povezanost između depresije i gojaznosti. Gojaznost povećava rizik od depresije, dok depresija može predvideti razvoj gojaznosti (11). Pored toga, postoji veliki broj mehanizama koji povezuju stres i gojaznost (12).
• Rak. Gojaznost je faktor rizika za nekoliko vrsta raka, uključujući rak dojke, debelog creva, endometrijuma, jajnika, pankreasa, jetre i želuca. Osobe sa gojaznošću koje imaju rak često imaju lošiju prognozu, slabiji odgovor na standardne terapije i veću verovatnoću razvoja metastatske bolesti u poređenju sa osobama normalne telesne težine (13).
• COVID-19. Brojna naučna istraživanja pokazala su da osobe sa gojaznošću imaju povećan rizik od teškog oblika COVID-19 i smrtnog ishoda usled ove bolesti (14).

Uzroci

Gojaznost je multifaktorska bolest koja može biti izazvana energetskim disbalansom, određenim genetskim ili endokrinim medicinskim stanjima ili upotrebom određenih lekova.

• Energetski disbalans znači da se količina kalorija (energije) dobijena hranom i pićem razlikuje od količine kalorija koju telo koristi. Kada se unese više kalorija nego što se potroši, telo skladišti mast, što vremenom može dovesti do razvoja gojaznosti (16).
• Kada je reč o povezanosti genetike i gojaznosti, dokazano je da je nekoliko sindroma genetskog porekla povezano sa razvojem gojaznosti. Među njima su Prader-Vili sindrom i Bardet-Bidlov sindrom (17, 18).
• Postoje i neki značajni endokrini poremećaji:
• Hipotireoza, iako uzročno-posledična veza može biti predmet rasprave. Iako je jasno da je hipotireoza povezana sa povećanjem telesne težine, istraživanja poslednjih godina ukazuju na to da promene nivoa tireostimulišućeg hormona mogu biti posledica same gojaznosti (19).
• Kušingov sindrom, poremećaj izazvan hormonskim disbalansom koji se prvenstveno karakteriše viškom kortizola (16).
• Neki tumori, kao što je kraniofaringiom, koji može dovesti do teške gojaznosti ukoliko se razvije u blizini delova mozga koji kontrolišu osećaj gladi (16).
• Konačno, gojaznost može biti izazvana neželjenim dejstvom nekih lekova, kao što su kortikosteroidi, antihipertenzivi, lekovi za snižavanje nivoa šećera u krvi ili antidepresivi (20).

Faktori rizika

Faktori rizika povezani sa gojaznošću mogu biti negenetski ili faktori životne sredine, kao što su fizička neaktivnost, starost, loše prehrambene navike ili čak nedostatak sna; ali i genetski, uglavnom zbog određenih genetskih mutacija koje se javljaju u genima povezanim sa metabolizmom (21, 22).

Sve je više dokaza koji povezuju interakcije gena i faktora životne sredine sa ovom bolešću, čime se potvrđuje povezanost gena i gojaznosti. Brojna istraživanja pokazala su da genetski faktori utiču između 40% i 70% na promene BMI-ja (23). Pored toga, postoji nekoliko istraživanja koja se bave intervencijama u ishrani i koja pokazuju povezanost između metaboličkog odgovora na niskokalorične dijete i različitih genetskih varijanti, naročito onih povezanih sa gojaznošću, dijabetesom tipa 2, metabolizmom i preferencijama u ishrani. Rezultati ovih istraživanja uglavnom podržavaju primenu precizno prilagođenih intervencija u ishrani koje uzimaju u obzir genetske predispozicije pojedinca.

Prevencija

Većina slučajeva gojaznosti i stanja povezanih sa njom može se sprečiti. Preporuke SZO u ovoj oblasti su: ograničiti unos energije iz masti i šećera; povećati unos voća, povrća, mahunarki, integralnih žitarica i orašastih plodova; i redovno se baviti fizičkom aktivnošću (1).

Pored ovih preporuka, mere prevencije mogu značajno da se razlikuju u zavisnosti od stepena gojaznosti, predispozicije i uzroka gojaznosti, naročito u slučajevima kada je uzrok genetski.

Bios Longevity i gojaznost

Kada je reč o uravnoteženoj ishrani, veoma je važno uzeti u obzir individualne karakteristike svake osobe. Nutrigenetika, definisana kao disciplina koja proučava reakciju organizma na ishranu u zavisnosti od genotipa pojedinca, od ključnog je značaja za uzimanje ovih karakteristika u obzir.

Pomoću Bios Longevity nutrigenetičkog testa moguće je proučiti predispoziciju svake osobe za gubitak telesne težine, veću ili manju efikasnost različitih vrsta dijeta i druge faktore povezane sa ishranom, kao što su sklonost emocionalnom prejedanju, grickanju ili konzumiranju slatkiša, između mnogih drugih podataka.

Pored toga, sport je drugi ključni faktor u prevenciji i borbi protiv gojaznosti. Kako bi se trening maksimalno iskoristio, potrebno ga je pametno planirati, na osnovu poznavanja sopstvenih sposobnosti i ograničenja.

Bios Longevity sportski genetski test pruža informacije o kardiovaskularnim, metaboličkim i mišićnim karakteristikama, kao i o riziku od povreda. Ove informacije, zajedno sa savetima stručnjaka, mogu pomoći u definisanju optimalne sportske rutine.